Проучавање било ког периода прошлости (млавског краја), па макар се радило и о временски најближем, претходном веку, захтева, на првом месту, упознавање извора који су преостали иза протеклих збивања и сачували се до данас. Можда је боље, а свакако је примереније, рећи, да од извора и зависи колико ће који период историје бити могуће проучити и након тога што истинитије упознати савременике са људима и догађајима који су били део те историје. А када се говори о изворима, мисли се на њихову садржину, обим и врсту, али у највећој мери на њихову веродостојност.
За историју (млавског краја) XIX века постоје све врсте извора које методологија историјске науке познаје: почев од материјалних преостатака и традиције до писаних докумената који имају највиши степен веродостојности. Разноврсност и бројност сачуваних писаних извора могу да задовоље све области радозналости истраживача, а међу тим изворима посебну групу и вредност имају тефтери.
Заједничким именом тефтери називају се књиге спискова, протокола, пописа, сумарници итд., који су рађени за више садржаја, па су према намени имали и ближе називе: тефтери пореза и арача, тефтери чибука, главница, мукада, спахијских прихода, тефтери скела, ђумрука, извоза, провоза, увоза, трговачки тефтери, тефтери располагања новцем итд.
Богата збирка тефтера чува се у Архиву Србије у Београду. Садржи више стотина књига великог формата које се, као посебна "Збирка тефтера" налази у архивском фонду Главног казначејства - благајне и Министарства финансија, док се мањи број налази налази у "Збиркама Мите Петровића" и "Поклони и откупи". Књиге тефтера се састоје махом од неколико десетина листова, за најстарије време писаних руком, а, затим, после оснивања штампарије 1831. године, руком попуњаваних штампаних образаца.
Хронолошки најстарији сачуван тефтер потиче из 1816. године, мањи број је настао у раздобљу између 1821. и 1830. године, док већина припада годинама од 1830. до 1839., а само их неколико прелази ову последњу временску границу.
За све године за које су рађени и за све садржаје због којих су настајали, тефтери су се састављали по територијалном принципу: рађени су за целу Србију, а касније и за новоприпојене крајеве, посебно за сваку нахију и сваку кнежину у њој. Иако нису сачувани у потпуности, својом бројношћу и разноврсношћу садржаја пружају могућност за проучавање целокупне територије Србије XIX века.
Најбројнији сачувани тефтери су на српском језику, али их има и на немачком, грчком и турском.
Назив ове врсте писаних извора тефтер или тевтер је страног порекла: према Вуковом речнику тефтер = м deftera, das Bechnungsbuch,raionarium, codex accepti et expensi, од арапско-персијско-турског дефтер, у обичном говору тефтер, књига примања и издавања, записник, списак, споменица, таблица за писање, бележница. Реч је примљена од Турака у том облику, одомаћила се у народу, одакле је прешла у језик званичне администрације. Упоредо се употребљава и реч протокол која касније потискује реч тефтер.
У архивској грађи у преписци и литератури у вези са XIX веком, реч тефтер је добила специфично значенеј званичне пореске благајничке књиге, а протоколи су опет, имали своје одређено значенеј (спискови, пописи, деловодни протоколи).